Дан школе

         Драги ученици, ви нешто млађи и ви нешто мало старији, сутра је за све нас посебан дан. Као што сваки човек током календарске године има један посебан дан када му сви који му нешто у животу значе стисну руку и малко га повуку за ухо, тако и свака школа има свој посебан дан, свој рођендан.Школски рођендан обично се именује као Дан школе, а у вези је најчешће са именом које школа носи.

         За почетак рада наше школе заслужни су многи нама познати људи као и велики број људи чија су имена, привремено или трајно, прекривена велом заборава. Од познатих људи у први план доспевају тројица: браћа Никола и Ђока Михајловић и Никола Вукићевић. Прва двојица су своје богатство подарили будућим генерацијама како би се од њега подигла и одржавала школска зграда, а трећи је, као заслужни просветни радник, именован за њеног првог директора. Ценећи заслуге ових људи, одговорни људи школе су 2002.године донели одлуку да се од школске 2002/03. године Дан школе обележава сваког шестог септембра, на дан када је наша школска зграда свечано посвећена и предата на употребу. На овај начин одаје се почаст и браћи доброчинитељима и првом директору школе.

         Од 1903. године, када је настава у нашој школи по први пут заживела, па до до данас, кроз ходнике школе протутњале су небројене генерације деце, њихове наде и страхови, њихове стрепње и снови. У хладовини њених зидова започеле су и завршиле, привремено или трајно, небројене управитељске, учитељске, наставничке и послужитељске каријере. У тамним данима ратова у њој су стрепеле, надале се, патиле групе ратних заробљеника, рањеника, цивила. Нашу школу завршили су будући научници, уметници и спортисти светског гласа. Између осталих то су Радивоје Кораћ, кошаркаш; Богдан Маглић, професор физике, члан САНУ; Стеван Коички, професор хемије и физике, потпреседник САНУ-а, Милан Коњовић, сликари многи други.

       Људи разних намера, циљева и идеја прохујали су с вихором, али школска зграда је остала чврста и стамена до данашњег дана. Иако се школска зграда није померала, парцела на којој се налази, припадала је многим државама: настала је у Аустро–Угарској, а данас је део Републике Србије. У међувремену низале су се Краљевина Срба Хрвата и Словенаца (Краљевина Југославија), фашистичка Мађарска, Титова Југославија, па Савезна Република Југославија, и Државна заједница Србија и Црна Гора. У свим наведеним државама служила је истој сврси – образовању и васпитању деце. Разликовали су се ђаци: у почетку то су била само деца српске националности (то је време када је свака вероисповест имала засебну школу), па су то била само женска деца (у времену када су ђаци распоређивани у школе по полној припадности), па су то, вероватно, била само деца мађарске националности (за време Другог светског рата) и, на крају, од 1945. године до данас ту су ђаци без обзира на све претходно наведене разлике. 

       Школа је више пута мењала и своје име. На основу доступног материјала знамо да су следила следећа имена: Средишња школска зграда, Централна школска зграда, Централна православна вероисповедна основна школа, Женска централна основна школа, Државна основна школа „Браћа Михајловић“, Основна школа „Вежбаоница“, Основна школа број 1 „Вежбаоница“, Осмољетка број 1, а од 6.9.1953. године Основна школа „Никола Вукићевић“.

       Сутра, у петак 6.9.2019. године, обележавамо наш Дан школе. 

       Свим ученицима и радницима школе честитам празник и желим много успеха у даљем раду!

Директор школе Ђуро Буловић